Kada je AI radna površina, a ne pomoćnik sa strane

Godinama je najveći deo mog vremena odlazio na pripremu za razmišljanje, a ne na razmišljanje. Poslovno pitanje sam prvo morao da prevedem u nešto što neko drugi može da izvrši, pa da čekam red, pa da dobijem tabelu koja odgovara na blisko ali ne i isto pitanje, pa da je prekucam u alat u kome vodimo posao. Kad bih stigao do mesta gde zaista treba odlučiti, prošlo bi pola nedelje i, češće nego što bih voleo, prošla bi i volja da pitanje ispitam do kraja. Odluka bi se donela na osnovu onoga što se steklo, ne na osnovu onoga što se htelo znati.

Taj deo posla je sada uglavnom otišao. Ne u smislu da ga radi neko drugi u timu, nego u smislu da ga radi alat u kome pišem pitanje. On sam ode po podatke, sam ih spoji, sam napiše zaključak i sam ga upiše tamo gde treba. Alat više nije pomoćnik sa strane kome se dodeljuju sitni zadaci, nego radna površina na kojoj se posao odvija. Sistem u kome vodimo isporuku postao je odredište rezultata, a ne mesto gde se radi.

Ono što ostaje meni je uže i neugodnije nego pre. Ostaje pitanje, osporavanje i odluka. Ništa od toga se ne može odraditi marljivošću, a nijedno se ne može sakriti iza užurbanosti pripreme.

Pitanje umesto zahteva

Pitanje sada pišem onako kako mi se javilo u glavi. „Da li ljudi koji uđu kroz pozivnicu kolege ostaju duže od onih koji se sami registruju.” Nema prevođenja u tehnički zahtev, nema tiketa ka data timu, nema pregovaranja o prioritetu tuđeg backloga. Formulacija ostaje na jeziku problema, ne na jeziku izvora podataka - a to je važnije nego što zvuči, jer se u prevodu pitanja u zahtev tradicionalno gubio najveći deo namere.

Posledica koju vredi naglasiti nije brzina, nego promena praga. Kad pitanje košta skoro ništa, postavljaju se i ona koja ranije nisu vredela tiketa. Nagađanja usput. Provere u dve rečenice. „Da li se ovo dešava samo kod većih naloga.” Takva pitanja nikad nisu preživljavala prioritizaciju, jer nisu umela unapred da opravdaju trošak. A upravo se u toj kategoriji nesigurnih, sitnih pitanja neproporcionalno često nalazi ono najkorisnije, jer se tiču onoga što niko nije dovoljno siguran da tvrdi.

Alat sam dolazi do podataka

Razlika u odnosu na raniji način rada nije u tome što alat brže obrađuje ono što mu dam. Razlika je u tome što ja ne dajem ništa. On ide po podatke sam: u analitiku, u bazu, u fajlove u repozitorijumu, u internu dokumentaciju. Sam bira odakle će početi, sam primeti kad jedan izvor ne može da odgovori na postavljeno pitanje, pa pređe na drugi.

Ovo je i granica koja odvaja ovaj način rada od onog gde alat piše upit koji ja onda pokrećem. U toj varijanti alat nikad ne vidi rezultat, pa ne može ni da reaguje na njega. Ovde vidi. Kad se ispostavi da događaj koji je hteo da koristi ne postoji za mobilnu aplikaciju, on to primeti u rezultatu i potraži drugi put, umesto da mi vrati prazan izlaz i čeka novo uputstvo. Petlja izvršavanja se zatvara na njegovoj strani, a ne na mojoj.

Sažimanje u odluku, ne u izveštaj

Ono što dobijam nazad nije tabela. Tabela je materijal, a ne rezultat. Rezultat je tvrdnja koja ima posledicu: ovo se dešava, to znači to, iz toga sledi da ima smisla uraditi ovo ili ne uraditi ništa.

Uz tvrdnju idu i njena ograničenja: šta nije mereno, gde je uzorak premali da bi se na njemu gradilo, gde postoji drugo objašnjenje koje se ne može isključiti postojećim podacima. Insistiram na tome da ograničenja budu deo isporuke, a ne fusnota ispod nje. Sažetak bez ograničenja je gori od sirove tabele, iako izgleda bolje - upravo zato što izgleda bolje. Tabelu čitalac gleda sumnjičavo i pita se šta u njoj nedostaje. Uglađen zaključak deluje kao da je neko već postavio ta pitanja umesto njega. Ako nije, sažetak je prenosio pouzdanost koju nema, i to dalje u organizaciju nego što bi tabela ikad stigla.

Osporavanje je glavni ljudski posao

Kad prikupljanje i sređivanje više nisu moj posao, kvalitet onoga što proizvedem prestaje da zavisi od toga koliko sam vešt u alatu. Zavisi skoro isključivo od toga koliko dobro osporavam.

Osporavanje nije čitanje sa crvenom olovkom. Ne dirate stil ni formulaciju, to je gubljenje vremena. Dirate pretpostavke: da li je mereno ono što mislim da je mereno, da li je imenilac tačan, postoji li treće objašnjenje koje niko nije pomenuo, da li događaj u analitici beleži ono što mu ime kaže. Poslednje pitanje je posebno nezahvalno, jer imena događaja postavljaju ljudi u trenutku kad im je značenje očigledno, a čita ih neko drugi godinu dana kasnije, kad više nije.

Prva stvar koju sam morao da naučim jeste da odgovor ume da bude besprekorno izračunat i pritom pogrešan odgovor na pitanje koje sam postavio. To su dve različite vrste greške i samo se prva vidi. Pitam koliko naloga koristi određenu funkciju, dobijem uredan broj sa jasnom logikom iza sebe, i tek na treće pitanje se ispostavi da se „koristi” definisalo kao otvaranje ekrana, a ne kao dovršena radnja, i da su u imeniocu svi ikad registrovani nalozi, uključujući interne i probne. Nijedan korak nije bio pogrešan. Račun je tačan. Odgovor nije na moje pitanje. Ta greška se ne vidi po tome kako izgleda rezultat, jer izgleda savršeno; vidi se jedino ako se pita kako je tačno definisano ono što se broji.

Druga stvar je manje očigledna: osporavanje vredi i kad promaši. Više puta sam posumnjao u jedno mesto, a greška je ispala na sasvim drugom. Sumnjao sam u definiciju segmenta, a proveravajući je otkrilo se da se događaj koji obeležava kraj vodiča za uvođenje okida i pri ponovnom ulasku, pa su se povratne posete brojale kao nova završavanja. Moja sumnja je bila pogrešno adresirana i svejedno je uradila posao. To znači da vrednost ne dolazi od pogađanja gde je greška, nego od toga što je neko uopšte stao i tražio. Pogrešna sumnja i dalje pokreće ponovno izvođenje, a ponovno izvođenje je ono što lomi.

Postoji i obrnuta strana, i ona je razlog zašto ovaj tekst nije preporuka nego opis. Ako se ne osporava, ovakav način rada ne daje brže dobre odgovore. Daje brže loše, i to u većem broju, i to napisane sigurnijim tonom nego što bi ih iko od nas napisao rukom. Sve što sam gore opisao kao dobitak - niska cena pitanja, samostalno dolaženje do podataka, sažimanje u tvrdnju - pojačava i tačno i netačno podjednako. Brzina bez provere nije poboljšanje istog posla, nego pogoršanje sa boljom produkcijom.

Alat upisuje rezultat u sistem

Kad je nalaz osporen i dopunjen, ne otvaram alat da bih ga prekucao. Alat ga upiše sam, tamo gde mu je mesto - kao analizu, kao tiket, kao priliku - i sam ga poveže sa ciljem na koji se odnosi.

Tri posledice su vrednije od uštede vremena na kucanju. Prva: povezanost sa ciljevima nastaje sama od sebe, u trenutku upisa, umesto da se naknadno krpi pred pregled kvartala, kad se već niko ne seća zašto je nešto radio. To krpljenje je inače najskuplje tamo gde dokazi i ciljevi žive u odvojenim sistemima. Druga: metodologija se upisuje uz nalaz, pa je analiza ponovljiva za šest meseci, umesto da tada počne rasprava o tome kako smo ono tačno merili. Treća, i za mene najkorisnija: pošto je upis jeftin, upisuju se i negativni nalazi. Ono „proverili smo i nije tako” koje se ručno nikad ne zapiše, jer nema šta da se prikaže, pa se isto pitanje ponovo istražuje za godinu dana kao da niko nikad nije pogledao.

Šta drži petlju da ne otklizne

Ovako opisana, petlja zvuči urednije nego što jeste. Drže je četiri stvari, i sve četiri su dosadne.

Pravila rada moraju da se zapišu jednom i da se dalje primenjuju sama. Ista greška ne sme da se ispravlja dvaput. Bez toga svaka sesija počinje od nule i vi ste zapravo zaposleni kao živa memorija.

Alat mora verno da prijavi neuspeh. Ako uglađuje, zaobilazi ili nadoknađuje ono što nije uspeo da dobije, ceo model pada, jer osporavanje je moguće samo nad iskrenim izveštajem. Nemam šta da osporim ako ne znam gde je stao.

Odgovornost se ne deli sa alatom. Broj koji sam pustio dalje je moj broj, bez obzira na to ko ga je izračunao. Ne postoji verzija ove priče u kojoj je tvrdnja moja kad je tačna, a alatova kad nije.

I poslednje: ovo ne skraćuje vreme do odgovora na nulu. Premešta ga sa sređivanja na razmišljanje. Posla nema manje, samo je drugi, i teži je na način koji se ne vidi spolja.

Šta se konkretno menja u opisu radnog mesta

Iz mog posla su ispale veštine koje sam godinama trenirao i po kojima sam bio prepoznatljiv: da napišem zahtev koji data tim neće vratiti, da se snađem u alatu brže od drugih, da uredno održavam vezu između tiketa i ciljeva. Te veštine nisu postale bezvredne, postale su nevidljive - rade se same.

Umesto njih je ostalo troje. Da pitanje bude ono pravo, a ne ono koje se lako meri. Da odgovor ne prođe dok se ne proveri kako je definisan. I da neko potpiše odluku i ostane potpisan i kad se ispostavi da je bila pogrešna.

To je manje posla u smislu koraka, i više posla u smislu izloženosti. Nema više nedelje između pitanja i odgovora u kojoj se stigne razmisliti usput. Razmišljanje se sada dešava nad gotovim odgovorom, pod pritiskom, i jedini alat koji tu pomaže je navika da se pita „kako si tačno to definisao” pre nego što se poveruje u nešto što izgleda uverljivo.